Iako bi se očekivalo da će na spisak stvari koje su ga iznerivirale i razočarale u vezi sa ovogodišnjim Prajdom, biti prilično opširan, Boban Stojanović iz Organizacionog odbora kaže da tih osećanja nema kada misli i govori o aktivizmu. „Aktivizam, a organizovanje Prajda to jeste, ne postoji jer je svima sve super, već zato što postoji neko nezadovoljstvo. Od ljudi koji su godinama u ovoj priči, naučio sam da je proces važniji od rezultata, a Prajd daje brojne rezultate iako ga država već pet uzastopnih godina opstruira. Naravno da mi je žao što nije bilo šetnje u obliku u kom smo je planirali, ali nastavljamo dalje i verujem da će 2014. Beograd dobiti svoj prvi uspešni Prajd“, kaže Stojanović u razgovoru za „Optimist“.
Da li je noćna šetnja iznenađenja, naprečac organizovana, možda način da se i ubuduće šeta?
Nije stvar u tome da se krijemo kao miševi i da organizujemo gerilske akcije. Prajd je nešto što nam je garantovano Ustavom i mi želimo da to bude dostojanstven skup. Ipak, neobično sam ponosan na našu akciju, jer je posle nekoliko godina koketiranja sa zvaničnom politikom koja ne mari za LGBT zajednicu, ova zajednica uzela stvar u svoje ruke i rekla odlučno „ne“ represiji. Poenta Prajda u Beogradu, kao i bilo kog drugog Prajda bilo gde u svetu, jeste da pokaže koliko je društvo spremno da nas prihvati i zato ćemo kao i do sada insistirati na održavanju unapred i javno najavljenog Prajda.
Misliš li da je organizacioni odbor bilo gde pogrešio? Da li je nešto moglo drugačije?
Organizacioni odbor je dao svoj maksimum i sve što je bilo do nas, mi smo uradili. Beograd je imao dva Prajda 2001. i 2010. godine. Prvi je organizovan bez saradnje sa državom, drugi je organizovala sama država, i nažalost u oba je LGBT zajednica izvukla deblji kraj. Radimo nešto za šta ne postoji dovoljno dobar recept. Bitno je da se stvari pomeraju napred i da nam se svake godine pridružuje sve više ljudi. Beograd Prajd je trenutno jedina organizacija koja svake godine produkuje nove ljude i to je vidljivo jer smo ove godine imali čak 55 događaja tokom deset dana Nedelje ponosa. Svakako da nešto uvek može bolje, ali je neophodno imati iskustvo iz koga se uči. Insistiranje javnosti da zna ko su počinioci najavljenog nasilja je najveći uspeh neke organizacije za ljudska prava u poslednjih nekoliko godina, jer je aktiviranje građana da misle naš zadatak.
Vidiš li neko naravoučenije posle ovogodišnjeg Prajda?
Rad sa LGBT zajednicom je najvažniji. Sećam se 2010. godine i prikazivanja jednog tada popularnog filma, u sali sam bio sa troje posetilaca. Ovogodišnji program je bio odlično posećen, samo na koncertu Army of Lovers se pojavilo 1200 ljudi, a i svi ostali događaji bili su krcati publikom. Najvažnije je da LGBT zajednica stekne poverenje i razume da postojeće organizacije rade u njenu korist. Upravo zato smo tokom ovogodišnje Nedelje ponosa prvi put organizovali programsku celinu pod nazivom Razgovori sa zajednicom gde smo sa LGBT zajedinicom razgovarali na neke ključne teme. Javno i otvoreno, bez uobičajenog elitističkog pristupa i potrebe da postoji predznanje. To je bilo sjajno i nakon svakog razgovora, neko je rešio da nam se priključi. Na političkom planu neophodno je biti oštriji prema vlastima i ljudima u politici koji manipulišu sa ljudskim pravima. Povlađivanje vlastima dalo je do sada samo negativne rezultate, a najbolji primer je Prajd 2010. koji je puno koštao LGBT zajednicu.
Kako tumačiš poslednji nastup Tomislava Nikolića i njegovu najavu da „već sutra“ počinju pripreme za sledeći Prajd?
Očigledno je da postoje šumovi na relaciji Nikolić-Vučić-Dačić i da nakon beskrajno pogrešnog koraka kao što je zabrana Prajda 2013. moraju da vade kestenje iz vatre. Takođe, zabrana je odgovor Zapadu na Briselski sporazum i iskazivanje moći na sličan način kao što to radi Rusija. Moja je procena da će država iskoristiti sve slabosti, pre svega različita mišljenja u LGBT pokretu, kako bi dokazala da ni LGBT zajednice nisu ujedinjene, a kamoli da je vreme za Prajd.